Neke zablude i činjenice o lečenju
Neke zablude o lečenju
Ako je zavisnost bolest, onda mora postojati lek.
Postoje "pozitivne zavisnosti" koje promovišu udobnu i smislenu trezvenost i koje mogu zameniti negativne zavisnosti.
Sve dok ne koristite alkohol Vi ste oporavljeni.
Detoksikacija predstavlja "izlečenje" od alkoholizma.
Alkoholičar mora želeti da mu se pomogne.
Malo toga postoji što mogu učiniti da pomognem osobi sa problemom pijenja.
Nije važno porodicu mog prijatelja obavestiti za njegovo korišćenje alkohola.
Često poznanici i prijatelji pacijenta komentarišu njegovu odluku na sledeći način: "Pogrešio si! Nisi dotle doterao! Znaš li da od onih lekova može da se poludi? Posle te strpaju u Kovin, Vršac... Što sam nisi ostavio?"
Mnogi pacijenti dolaze na lečenje uplašeni, očekujući podsmeh, prezir, grdnju, vređanje, ponižavanje. Strah je ponekad vrlo intenzivan. Od "dobronamernih i obaveštenih" kafanskih prijatelja su upozoreni da sem neprijatnosti od terapeuta treba da očekuju i nezgode od drugih pacijenata.
Pasivan stav alkoholičara i njegovo mišljenje o lečenju ogleda se u sledećoj rečenici pri prijemu i prvom razgovoru: "Odlučio sam, došao, a Vi sad radite šta znate! Lečite me!"
Svim alkoholičarima je potrebna "viša sila" da bi apstinirali.
Najraširenija zabluda je pogrešno verovanje da se pacijent lečenjem osposobljava za umereno pijenje. Pretpostavlja se da lečenje potpuno oporavi organizam, "očisti ga" i da se stvara sposobnost kontrolisanog pijenja.
U alkoholna pića mnogi ne ubrajaju pivo. Ne samo da dolaze na lečenje sa takvim ubeđenjem, nego i ostaju sa njim uprkos svih informacija koje im se pružaju.
Lečenje mnogi ne smatraju dugim procesom, već očekuju "čudo".
Lečenje od alkoholizma se završava kada se završi intenzivno lečenje u bolnici ili u dispanzeru.
Lečenje nema uspeha.
Ljudi koji su na oporavku od zavisnosti su u većem riziku od nesreća, ozleda i grešaka na radnom mestu nego drugi.
Pogrešno je mišljenje da alkoholičar tokom trajanja bolesti nauči sve o alkoholizmu, pa ne treba više ništa o njemu učiti.
Istina je drugačija
Zavisnost od alkohola je kompleksna bolest sa mnogobrojnim fizičkim i psihološkim efektima. Slično drugim hroničnim stanjima, zavisnost zahteva neki oblik lečenja ili intervencije kako bi se zaustavilo napredovanje bolesti. Zavisnost stvara značajne i trajne promene u hemiji i procesima mozga, ali istraživanje pokazuje da lečenje zavisnosti stvara dugoročnu korist. U stvari, uopšte, lečenje zavisnosti je toliko uspešno kao i lečenje drugih hroničnih bolesti, poput dijabetesa, hipertenzije i astme.
Sve zavisnosti su negativne! Prema rečniku, biti zavisan znači predati se nečem opsesivnom. Po svojoj prirodi "zavisnost" je stanje koju karakteriše opsesija i prinuda. Čak i ponašanja koja mogu biti dobra za vas ako se koriste na odgovarajući način, su štetni ako se koriste kompulzivno ili opsesivno. Neke zavisnosti su manje destruktivne od drugih. Zavisnost od kofeina je manje destruktivno nego zavisnost od alkohola, ali oba su štetna. Zavisnost od kofeina nije pozitivna samo zato što je manje štetna.
Apstinencija je samo preduslov za oporavak. Oporavak zahteva odgovarajući dugoročni ili kratkoročni tretman u rešavanju fizičkih, psiholoških i socijalnih problema, koji su nastali zbog zavisnosti.
Iako je detoksikacija alkohola neverovatno važan deo procesa rehabilitacije od alkohola, ona sama po sebi ne predstavlja oporavak. Umesto toga, kompletiranje detoksikacije znači prevladavanje nečije fizičke zavisnosti od alkohola i stoga biti u poziciji da se sagleda psihološki aspekt stanja kroz individualno i grupno savetovanje (kroz savetovanje i kroz proces rehabilitacije).
Većina alkoholičara ne želi pomoć. Oni su bolesni, ne mogu racionalno razmišljati i nisu sposobni da odustanu od alkohola sami. Većina oporavljenih alkoholičara su bili primorani na lečenje protiv svoje volje. Samo-motivacija se obično pojavljuje tokom lečenja, a ne pre.
Pomaganje osobi koja je zavisna od alkohola može biti teško, ali nije nemoguće. Postoje stvari koje možete učiniti kako bi odveli osobu sa puta uništenja. Prvo, možete pokušati otvoreno i iskreno razgovarati sa osobom o njegovom ponašanju i o svakodnevnim posledicama takvog ponašanja. Pokušajte biti empatični i nemojte osuđivati, izbegavajte korišćenje pretnje, mita ili druge vrste emocionalnog obraćanja. Ovaj pristup obično stvara veći osećaj krivice ili ljutnje. Držite pogled na dotičnoj osobi i dajte mu svoju podršku za bilo koji mali korak koji je učinio prema promeni. Samo pazite da ne zaštitite osobu od realnih posledica svog ponašanja. Na primer, ne prikrivajte ili ne pravite opravdanje za osobu i ne omogućavajte mu pijenje sa preuzimanjem njegove odgovornosti. Saznajte više o alkoholizmu kroz čitanje ili diskusiju situacije sa nekim u koga imate poverenja - doktora, obrazovanog prijatelja, lečenog alkoholičara, itd.
Od lekova koji se primenjuju u lečenju alkoholičara ne nastaje ludilo. Alkoholizam, koji uzrokuje brojne komplikacije, može da izazove mnoge poremećaje duševnog zdravlja. Svi lekovi koje pacijent uzima po savetu lekara, služe isključivo u cilju oporavljanja, smirenja, popravljanja sna i apetita, otklanjanje drhtanja ruku i povraćanja.
Kada primaju pacijenta, terapeuti se trude da ga razumeju što bolje, da ga medicinski ispitaju što detaljnije (laboratorijske analize krvi, mokraće, snimanje srca, itd.), i primene takvo lečenje, koje će mu biti najkorisnije. Svi drugi pacijenti su u sličnoj situaciji i nikakve nepristojnosti od njih ne treba očekivati.
Uloga pacijenta u lečenju od alkoholizma je značajnija nego kod drugih bolesti. Uloga pacijenta u lečenju mora da bude aktivna: alkohol njemu smeta, on je odlučio da se leči, on bira između dve mogućnosti:
da bude alkoholičar ili
da ne pije.
Zato proces lečenja smatramo saradnjom. Bolesnik i terapeut zajedno rade na tome, zajedno rešavaju problem pijenja, ali rešavaju njegov (pacijentov) problem. Neophodno je uzajamno poverenje, poštovanje, trud. Nijedan terapeut nije "više biće", nije ni učitelj, ni roditelj, ni starešina. On je stručnjak, a zajednički cilj - da pacijentu bude bolje, može da se ostvari samo ako se i pacijent trudi.
Ljudi koji slede čisto svetovne programe za oporavak jednako su uspešni u apstinenciji kao i oni koji se oslanjaju na neku "višu silu". A mnogi ljudi su sami prestali piti, svojom vlastitom odlukom i uspešno apstiniraju bez uključivanja u razna udruženja apstinenata. Ako vam vaša verska uverenja pomažu da pijete umereno ili da uopšte ne pijete alkohol, idite napred i koristite ih! Ako ne verujete u Boga, onda to nije prepreka za postizanje uspešne apstinencije ili umerenosti u pijenju.
Alkoholičari se nikada ne mogu vratiti na pijenje jer pijenje bilo koje količine će pre ili kasnije ponovo aktivirati njihovu zavisnost. Dotična osoba ili nastavlja da pije kao i ranije, čak i više, i to ne zato što se lečio, nego zato što je stariji, što piće manje podnosi, što mu se bolest pogoršava vremenom; ili postaje doživotni apstinent.
Pivo je alkoholno piće. Postoje alkoholičari koji piju isključivo pivo.
Lečenje traje najmanje 2 godine.
Kada je pojedinac završio intenzivno lečenje i dalje se suočava sa brojnim izazovima. Ostati trezan je dnevni izazov i kao takvo većina produžnih tretmana pružaju programe kao sredstvo koji pomaže lečenim zavisnicima da ostaju na pravom putu.
Ljudi koji se boje ili ne vole ponašanje vezano sa zavisnošću brzo ukazuju na to da se recidiv često događa i da zbog toga lečenje nema svrhe. Moramo zapamtiti da se recidiv javlja i kod drugih poremećaja i bolesti, poput dijabetesa, raka i hipertenzije.
Ljudi koji su na oporavku od zavisnosti unose radnu snagu spremni da se suoče sa izazovima. Dok sadašnji zaposleni sa neotkrivenim problemima od supstanci koje koriste mogu doprineti nesrećama na radnom mestu, izostajanju sa posla i radničkim odštetnim zahtevima, bez priznavanja ili prepoznavanja korena svojih problema, ljudi u oporavku su priznali i suočili se sa svojim problemima zbog korišćenja alkohola i prevladali ih integrišući suočavanje sa stresom u svakodnevni život. Takva strategija i predanost oporavku štiti pojedince koji se oporavljaju od alkoholizma i njihove poslodavce od skupih nezgoda.
Istina je da bolesnik tokom pijenja stiče neka znanja, ali ona su od male koristi za uspešno lečenje. On ima pogrešnu sliku o alkoholizmu i o njemu zna uglavnom ono što ne bi trebao znati. Kod svake bolesti bolesnika treba upoznati sa njenim osnovnim karakteristikama. Tako se tokom lečenja alkoholičari upoznavaju sa glavnim karakteristikama ove bolesti. Edukacijom treba obuhvatiti i članove porodice. Učenjem se stiču sledeća znanja: šta je alkoholizam, posledice alkoholizma, promene ponašanja alkoholičara, lečenje alkoholizma, klub lečenih alkoholičara i samopomoć i uzajamna pomoć alkoholičara.
Najosnovnije činjenice su
Alkoholizam je bolest koja se leči.
Lečenje nije poraz, ni sramota, nego potreba.
Ne leče se samo "najteži" alkoholičari.
Što lečenje počne ranije, tim bolje po pacijenta. Ne treba čekati najteže komplikacije, pa se tek tada odlučiti na lečenje.
Svako pijenje koje stvara bilo kakve probleme jeste alkoholizam. Problemi su različiti: tegobe, bolovi, kajanje, svađe, oskudica, neraspoloženje, itd. Lečenjem se postiže ozdravljenje, odnosno oslobađanje zavisnosti od alkohola. To znači, da sa jedne strane popravlja stanje telesnog zdravlja, a sa druge strane, čim se više ličnost ne nalazi u vlasti alkohola, postaje i duševno zdravija, zadovoljnija i srećnija.
