Deca u porodici alkoholičara
U porodicama u kojima su jedan od roditelja ili oba roditelja alkoholičari, poremećeni su odnosi i između bračnih drugova i između roditelja i dece. Najteže, najbrojnije i najnepredvidljivije posledice alkoholizam ostavlja na decu.
Prvo ću da navedem apstinencijski sindrom novorođenčeta, koji se javlja kod novorođenčeta rođenog od majke-alkoholičara. Javlja se posle nekoliko sati ili dana nakon porođaja. Apstinencijske smetnje su posledica naglog prekida unošenja alkohola koji je dete za vreme nošenja dobivalo iz majčine krvi. Kod ovih slučajeva novorođenčetu se obično daju male doze odgovarajućeg sredstva i polagano se provodi odvikavanje.
Ja ću u daljem tekstu govoriti o ocu-alkoholičaru. To ne znači da nemamo majke-alkoholičare, ili ponegde i oba roditelja alkoholičara. U tom slučaju sve ono o čemu pišem je drastičnije izraženo.
Deca u porodicama alkoholičara odrastaju bez ljubavi.
Ponašanje alkoholičara je krajnje nepredvidljivo. Deca nikada ne znaju kada će i u kakvom stanju otac stići kući, da li će biti trezan ili pijan, veseo ili besan, da li će ih kinjiti ili leći da spava. Zbog toga deca strepe i žive u strahu.
Zbog impulsivnosti i nepredvidljivosti u ponašanju alkoholičaru nedostaju elementarni standardi u vapitavanju dece. Tako u trezom stanju velikodušno prašta svojoj deci velike propuste, a za mnogo beznačajnije ih u pijanom stanju kažnjava, i obratno. On često kažnjava dete za ponašanje za koje je pre samo pola sata bilo nagrađeno. Iz stanja opuštenosti i veselosti prelazi u stanje srdžbe i besa. Zato su deca alkoholičara često lišena normi za procenjivanje sopstvenog i tuđeg ponašanja. Nedostatak čvršćih normi i vrednosti kod takve dece stvara velike teškoće u procesu socijalizacije.
Protiv svoje pasivne zavisne pozicije u porodici (a naročito prema supruzi) alkoholičar može svesno ili nesvesno da se buni rafiniranim sredstvima manipulacije. Tako, kada se otrezni, postaje vrlo šarmantan, nežan i velikodušan otac, ali je takav često i u pijanom stanju. Inspirišući prirodnu potrebu za roditeljskom ljubavlju, lako okreće decu (naročito žensku) protiv majke, koju ona počinju da okrivljuju za očev alkoholizam jer "da majka ima više strpljenja i razumevanja za tako plemenitog oca, on verovatno ne bi pio". Ženska deca zbog toga mogu imati velikih teškoća u prihvatanju svoje ženske pozicije, a muška mogu identifikovati takvo očevo ponašanje sa alkoholizmom i kasnije sa manjim otporom prihvatiti očev uzor. Deca koja ne odbace očev autoritet već se sa njim identifikuju, uzimaju ga za uzor i od ranog detinjstva kontinuirano konzumiraju alkohol, i sami postaju alkoholičari. Zato nije slučajno što više od polovine alkoholičara (po nekima čak 80%) potiče iz porodica u kojima je otac bio alkoholičar. Deca, kojoj roditelji alkoholičari daju da piju alkohol, na neki način ih imitiraju, te i sama kasnije postaju alkoholičari.
Mnoge majke, preopterećene preuzetim porodičnim ulogama od alkoholičara, napete, zabrinute, obeshrabrene, razdražljive ili depresivne, pružaju deci vrlo malo ljubavi ili je pružaju na neadekvatan način, ili ih pak sasvim odbacuju. Zato su njihove emocionalne veze sa decom relativno često površne, ambivalentne i nepostojane. Deca obično imaju više afiniteta prema očevima-alkoholičarima nego prema majkama upravo zato što očevi kada se otrezne, za razliku od majki, žele bliske emocionalne odnose sa svojom decom. Za decu alkoholičara ništa nije tako bolno kao stalna opredeljivanja: čas za jednog, čas za drugog roditelja, jer se ona doživljavaju kao realna mogućnost za gubitak oba. Od dece roditelji prikrivaju mnoge sukobe, ali samo delimično, pa se time još više produbljuju osećanje nesigurnosti i straha, učvršćena u najranijem detinjstvu.
Stalne frustracije u zadovoljavanju emocionalnih i socijalnih potreba dovode najpre do odbacivanja roditelja-alkoholičara, a u pubertetu i adolescenciji i drugog roditelja, praćenog intenzivnim osećanjima odbačenosti, nesigurnosti, krivice, padom samopoštovanja i dr.
Deca su žrtve želje da vole svoje roditelje i da im veruju.
Deca, kao i roditelji, postaju sve više nemoćna da se suprotstave unutarporodičnim konfliktima i da bilo šta radikalno izmene, uprkos intimnom uverenju da je svako u manjoj ili većoj meri odbačen od svih drugih i da niko porodici stvarno ne pripada. Duboka nesigurnost svih članova može pružiti objašnjenje zašto se porodice alkoholičara mnogo teže raspadaju nego što se veruje. Već zbog svog bio-psiho-socijalnog položaja u porodici deca alkoholičara najviše su zainteresovana za očuvanje bilo kakvog porodičnog jedinstva. Ona zato rano počinju da dele neke porodične uloge sa svojim majkama, koje bi, inače, trebalo da obavljaju očevi-alkoholičari. Deci se nameću obaveze koje iziskuju odgovornosti i veća životna zaduženja, kojima ona ne bi bila dorasla čak i da su se razvijala u tzv. normalnim porodicama. Starija deca, najčešće muška, zaštićuju majku, nadziru ekonomsko-finansijsku situaciju, preuzimaju odgoj mlađe braće i sestara, pri čemu se zapaža ambivalentan odnos izražen u dilemi biti otac, a ne biti kao on.
Alkoholizam roditelja je uzrok psihičkih smetnji njihove dece, i to od blažih neurotskih tegoba do težih psihotičnih stanja.
Najizrazitiji poremećaji navika u predškolskom uzrastu su: noćni strah, enureza, griženje noktiju, problemi sa ishranom, sisanje prstiju, mucanje, hodanje u snu, napadi nekontrolisanog besa, a veoma su rasprostranjene i fobične neurotične reakcije. Učestalost poreemećaja navika kao što su grickanje noktiju i sisanje prstiju ukazuju na otpor takve dece prema daljem sazrevanju.
Stalna izloženost dece protivrečnim emocionalnim i vaspitnim uticajima roditelja dovodi do hipersenzitivnosti. Mnoga deca alkoholičara se povlače u sebe, maštaju, postaju preosetljiva i zbog toga se kasnije u životu teže prilagođavaju i snalaze. Nesrećno detinjstvo doprinosi njihovoj psihičkoj neuravnoteženosti, nesamostalnosti i nepoverljivosti prema ostalim ljudima.
Redovno školovanje i budućnost dece alkoholičara dovedeni su u pitanje. Oni obično pružaju otpor prema učenju i školi, koji se može interpretirati kao manifestacija generalizovanog odbacivanja autoriteta, mada je znatno češće posledica neadekvatne edukacije i nerazvijenih radnih navika. Postižu slab uspeh u školi, jer su zaplašena, nesigurna u sebe i nemaju osnovnih uslova za rad. Nemogućnost koncentracije, pažnje, gubitak interesovanja za školu i dr. su česti pratioci problema u učenju. Oni ne razvijaju dovoljno ne samo svoje intelektualne potencijale, već ni socijalno prihvatljive norme svoje sredine, posebno pozitivan stav prema društvenim obavezama. Otuda je neuspešno školovanje, buntovno reagovanje, ometanje normalne školske nastave, suprotstavljanje nastavnicima i negativno herojstvo značajan indikator poremećenog ponašanja kod dečaka, dok se devojčice obično povlače u sebe, potištene su, osećaju se kao da nekom smetaju.
U školi su opterećeni događajima u kući, a kada dođu kući, zbog porodičnih obaveza imaju premalo vremena za igranje i to vreme nemaju sa kim da podele jer ih vršnjaci izbegavaju i ismevaju ukoliko znaju za porodičnu situaciju. Ukoliko ne znaju, deca alkoholičara nastoje da je brižljivo prikriju, a to ih opet osuđuje na izvesnu socijalnu izolaciju. Škola im je zato jedino mesto predaha i varljivog duševnog mira. Nemaju bliskog druga ni prijatelja. Iz straha da ne budu na neki način odbačeni, ni ne žele da se sprijatelje sa ostalom decom, niti pokazuju želju da se uključe u zabavno-rekreativne aktivnosti vršnjaka.
Dešava se da deca alkoholičara beže iz roditeljskog doma da bi izbegli mučnu, napetu atmosferu gde su ugrožena, gde nemaju topline, materijalne i psihičke sigurnosti. Traže društvo na ulici. Traže autoritete, jer to njihovi roditelji više nisu. Takvoj deci ulica postaje utočište. A od ulice i vaspitne zapuštenosti do delikvencije, odnosno sukoba sa zakonom, nije daleko.
Šta će od deteta postati, delikvent ili stabilna i pozitivna ličnost, to ne zavisi samo od uticaja alkoholičara i porodice. Mnogo zavisi i od toga koje predispozicije i koju frustracionu toleranciju je dete sa rođenjem donelo sa sobom. Ako su pozitivni uticaji porodične sredine (majka, baba, deda, starija braća i sestre) kao i savesnog pedagoga doraslog ovoj delikatnoj situaciji dovoljno jaki, dete se može razviti u stabilnu i pozitivnu ličnost.
Poznavanje problematike dece alkoholičara je veoma značajno za roditelje, jer im ona može pomoći da lakše razumeju postupke svoje dece i da im shodno tome daju svoju podršku i pomoć, kao i ljubav. Tu upšte nema uticaja da li su ta deca maloletna ili punoletna, da li imaju svoju decu ili nemaju, jer oni traume iz detinjstva nose sa sobom ceo život. Sa druge strane, pošto su većina naših supružnika iz porodica alkoholičara, možemo lakše razumeti njihove postupke i ono u šta su se vremenom razvili, pa nam to može pružiti pomoć u pronalaženju puteva za pozitivan uticaj.