Krize
Kriza je sastavni deo lečenja i apstinencije, i ako dođe do njega, ne treba očajavati, nego je treba pobediti. Što se pre kriza prepozna, i što se pre razreši, to je bolje, jer se na taj način izbegava recidiv ili propijanje.
Krize se javljaju kod pacijenata koji ne piju duži period vremena (mesec i više dana, pa čak i par godina), a mogu se javiti i tokom lečenja. One se ne javljaju obavezno, ali su moguće. One su obično znak da se alkoholičaru javlja želja za propijanjem, ili ako se dogodi tokom terapije, znak su ozbiljnih otpora lečenju i imaju svoj terapijski uzrok.
Postoje dve vrste krize:
Otvorena kriza: Otvorena kriza se manifestuje otvorenom žudnjom za pijenjem. Dotična osoba odjednom oseti potrebu da popije alkoholno piće. Tu spadaju i snovi o pijenju. Alkoholičari sanjaju da su popili piće, ili da im je neko na prevaru sipao alkohol u sok. Tada se obično uplaše. Međutim, treba samo sa nekim porazgovarati i razmisliti o tome, šta je moglo da dovede do krize.
Zatvorena kriza: Zatvorena kriza je složenija i opasnija od otvorene, jer je teže prepoznatljiva. Kod nje ne postoji otvorena želja za pijenjem, već se manifestuje kroz psihičke probleme (nervoza, napetost, razdražljivost, česta promena raspoloženja, gubitak koncentracije) i (ili) telesnim smetnjama (glavobolje, muka, povraćanje, malaksalost, gubitak apetita, stomačne tegobe, povišeni krvni pritisak...). Obično se nabrojane tegobe vezuju za neke druge probleme ili bolesti, što je opasno, jer se kriza ne prepoznaje, ne rešava se, produbljuje se i postoji opasnost od propijanja.
Jako je važno prepoznati krizu. Otvorenu krizu je mnogo lakše prepoznati nego zatvorenu. Pošto dotična osoba teže može da uoči i da prihvati činjenicu da je u krizi, jako je važno da saradnik prepozna da se sa njim nešto dešava i da mu skrene pažnju na to. Zatim treba porazgovarati o tome šta je moglo da dovede do toga. Svakako da svaku krizu treba obraditi sa stručnim timom i pitati za terapiju i za dalje ponašanje.
