Društveni status alkoholičara i lečenog alkoholičara

Zbog ogromnih profita koje izvlače iz prodaje alkoholnih pića i država i alkoholna industrija, savremenim društvima nije uistinu stalo do temeljne socijalne kontrole i kontrolisanja pijenja. Pre bi se moglo tvrditi suprotno. To se vidi po vrlo moćnom propagandnom aparatu u većini visokoindustrijalizovanih zemalja koje alkoholna pića reklamiraju kao najbrže i najefikasnije sredstvo individualnog i grupnog opuštanja i uživanja, što doprinosi izrazito hedonističkom, dakle morbogenom pijenju prilikom posećivanja sve raznovrsnijih, a sadržajno sve praznijih masovnih zabava.

Klasična predstava javnog mnjenja o socijalnom i psihološkom profilu alkoholičara, prvenstveno uključuje stereotip o alkoholičaru kao čoveku bez doma i porodice, nezaposlenom, sa lošim finansijsko stambenim uslovima, nepouzdanom, prevrtljivom i moralno degradiranom. Ta slika nije tačna, jer su većina naših alkoholičara u braku i imaju kakvo takvo zaposlenje.

Čovek je društveno biće uključeno u jedan sistem, u jedan permanentni tok komunikacija. Njegove relacije i asimilacija s okolinom su deo njegovog bitisanja. Ta čovekova sredina na koju se on stalno oslanja, vrši snažan uticaj na njegov život, ponašanje i egzistenciju; učestvuje u kreiranju mnogih njegovih stavova, obrazaca i normi ponašanja. Posebno se ne smeju zanemariti realni odnosi alkoholičara sa njegovom okolinom, jer stav okoline ima izvanredan značaj za ponašanje pojedinaca i grupa.

Uspešnost u obavljanju društvenih uloga dovodi do odgovarajućeg društvenog ugleda, društvenog položaja i materijalnog položaja, kako alkoholičara, tako i njegove porodice. Smanjenje radne i društvene efikasnosti alkoholičara dovodi do degradacije društvenog položaja koji zauzima, kao i materijalnog položaja, jer on zavisi od radnih rezultata. Pošto alkoholizam predstavlja dugotrajno psihosocijalno i zdravstveno stanje i posledice vezane za socijalni status su dugotrajne. Nastaje problem za problemom. Prvo njegovo zdravstveno stanje, drugo finansijsko, treće gubi poverenje, četvrto gubi radno mesto, razvodi se ili rastura brak.

Alkoholičari se karakterno menjaju. Dok su ranije bili vredni radnici i dobri domaćini u svojim porodicama, oni postepeno gube osećaj odgovornosti prema radu i porodičnim obavezama. Sve više potajno piju i svu pažnju koncentrišu na to kako da ga obezbede. Drugovi koji sagledavaju njegov pad, sve više ga napuštaju. Drugove sa kojima  pije i koji žele da dođu, neće da prima njegova žena. Na taj način porodica alkoholičara godinama funkcioniše usamljena i okružena ćutanjem i obostranim izbegavanjima. Gubljenje ranijeg ugleda i zaposlenja dovodi do izrazito moralne i socijalne degradacije obolelog.

Tolerantnost okoline na opijanje je vrlo visoka. Tako, od unošenja malih doza alkohola do kliničkih i telesnih znakova intoksikacije, protekne mnogo dragocenog vremena. Okolina kasno stupa na scenu svojim sistemom osuda i izolacija. Stav javnog mnjenja može biti dvojak:

a)  javno mnjenje može sažaljevati alkoholičara i tako indukovati odnos sažaljevanja kod ostalih članova alkoholičareve porodice.

b)  javno mnjenje se može osetiti ugroženim i formirati negativan stav osuđivanja alkoholičara zbog svih pratećih manifestacija alkoholizma.

U oba navedena slučaja dolazi do omalovažavanja ličnosti alkoholičara.

Poljoprivredni proizvođač je od pamtiveka generacijski uslovljen, jer su mu pili i pića proizvodili najstariji preci. On je postao «rob» tradicionalnog alkoholizma u porodici. On je naučen i od detinjstva ubeđen u mnoga korisna svojstva alkohola. Ta znanja i običaje prenosi na druge. S druge strane, motivisan je da takve i slične stavove ima što više ljudi kojima će ponuditi višak svojih proizvoda. Ranije, poljoprivredni proizvođač je većinom pio iz svog podruma. Sada skoro svako selo ima prodavnicu gde se mogu kupiti flaširana pića. Kafane postaju središta svih zbivanja, nužno svratište najvećeg broja ljudi, mesto za zabavu, razonodu, razgovor i dogovor.

Pijanstvo i alkoholizam su sve više rasprostranjeni među staračkim domaćinstvima na selu, posebno među udovicama. Osećanje društvene i lične nemoći, napuštenosti, siromaštva i brojna obolenja znatno se intenziviraju i komplikuju ako su udruženi sa pijanstvom ili alkoholizmom starih ljudi. Oni obično postaju socijalni slučajevi u užem značenju tog pojma, potpuno zavisni od društva. Udaljeni od ustanova i socijalne zaštite ostaju briga uže socijalne sredine, a mnogi češće su prepušteni sebi.

Izrazito tolerantan, nedosledan i neadekvatan stav radne sredine presudno doprinosi održavanju velikog broja prealkoholičara u privredi. U radnoj sredini nisu ni pripremljeni ni edukovani da prepoznaju odbrambeni sistem alkoholičara, a još manje da taj sistem identifikuju kao deo bolesnog procesa. Zato se prema prealkoholičarima zaštitnički odnose i onda kada postane očigledno da na primer stalna zakašnjavanja, brzo zamaranje, promena ritma rada, napuštanje posla, itd. stoje u vezi sa ekscesivnim pijenjem. Lekari pri stanicama medicine rada veoma lako pravdaju prealkoholičarima i alkoholičarima kraće ili duže izostanke ne upuštajući se u razloge. Industrijski lekari nerado prihvataju radnike koji imaju probleme s alkoholom, smatrajući da oni a priori izbegavaju radne obaveze, da su dvolični, nedokučivi i agresivni. Lekari se nalaze pod snažnim uticajem socijalnih ili institucionalizovanih predrasuda koje karakteriše odbacivanje, nepoverenje, tipiziranje i diskriminovanje alkoholičara u društvu uopšte, te na rad se ovim pacijentima gledaju kao na nezahvalan, frustrirajući, Sizifov posao, što objašnjava i njihovu neodlučnost i otpor kad treba da se suoče sa ovom bolešću. Dijagnozu alkoholizma ne upisuju čak ni onda kada je on očigledan po nizu somatskih manifestacija ili propratnih obolenja zbog negativne moralne konotacije koju ova bolest sa sobom nosi. Radna sredina otvoreno ili prikriveno toleriše ekscesivno pijenje godinama i sve posledice koje iz njega proizilaze.

Rukovodioci preduzeća nalaze se na samom izvoru problema i najpozvaniji su da im priđu sasvim konkretno i odlučno. Često međutim, kod pretpostavljenih postoji nezainteresovanost ili čak skeptično-ironičan stav u odnosu na objektivne opasnosti koje postoje zbog prekomernog uzimanja alkohola. Tradicionalni je konformizam rukovodilaca i njihova želja da se ne zamere radnicima. Nekada je problem u tome što su i neki šefovi nižeg ili srednjeg ranga spremni da piju sa svojim radnicima, ali na žalost u takvim slučajevima potpuno otpada funkcija radničkih kontrola i viših šefova. Kada i dođe do pokretanja disciplinskog postupka, on se, po pravilu, posle odugovlačenja završava minimalnim i neefikasnim kaznama. Tradicija da direktori imaju alkoholna pića u reprezentaciji ne olakšava situaciju. Zakuske u toku poslovnih razgovora, poslovni ručkovi i kokteli predstavljaju samo priliku i izgovor da bi se legalizovalo pijenje i tokom redovnog rada.

Kako još na mnogim mestima nije stvarno zaživelo nagrađivanje prema radu, navika je da se već teško propali ali još neotkriveni alkoholičari godinama provlače na teret ostalih radnika, tj. za krajnje neefikasan rad dobijaju približno iste plate kao i ostali, pa čak kao i najbolji radnici. To naravno stvara nezadovoljstvo zbog uravnilovke,ali kako neposredan rukovodilac ne zavisi od učinka svoje grupe, već više od toga koliko je šira baza zadovoljna njime, on nije zainteresovan da se upusti u ozbiljne probleme, pa se ide na zataškavanje problema. Radna sredina, uključujući medicinske i socijalno psihološke službe, presudno doprinosi održavanju konstantno visokog broja prealkoholičara u našoj privredi, a posebno industriji, i reprodukciji enormno visokog procenta invalidnih alkoholičara.

Sa napredovanjem alkoholizma i usled brojnih propratnih obolenja radni kapaciteti sistematski opadaju. Sa opadanjem radnih kapaciteta alkoholičara i tolerancija radne sredine prema njemu postaje sve manja.

Radna organizacija još nije prihvatila alkoholičara kao bolesnika, pa se od njega brani i spasava privremenim ili trajnim uklanjanjem, šaljući ga u bolnicu, ili kad joj već dozlogrdi, nastojeći da ga pošalje u penziju, odnosno otpušta ga sa posla zbog nediscipline ili kakvih drugih prekršaja na koje kod alkoholičara ne treba dugo čekati.

Alkoholičar se javlja na lečenje zbog tri razloga:

-    zdravstvenog stanja,

-    uslovljavanja firme ili 

-    uslovljavanja porodice.

Cilj lečenja je uspostavljanje novog zdravog modela življenja umesto ranijeg bolesnog alkoholičarskog modela. Taj novi model življenja podrazumeva promene na svim poljima: poboljšanje fizičkog i psihičkog zdravlja, poboljšanje porodičnog funkcionisanja, poboljšanje profesionalnog funkcionisanja, poboljšanje šireg socijalnog funkcionisanja.  Postoji niz opštevažećih stavova koji su veoma nepovoljni za lečenje alkoholičara. Tako, na primer, poznato je da su ljudi koji ne piju skoro pod istim pritiskom kao i oni koji su bolesni zbog pijenja. Uvreženi su socijalni stavovi da normalan čovek mora da pije. Onaj koji ne pije «nije normalan». Posluženje gosta alkoholom smatra se najelementarnijom normom društveno prihvaćenog ponašanja. Neprosvećenost, razne predrasude, tradicija i običaji pijenja imaju veliko značenje u širenju alkoholizma. Sve dok se ne pojave zdravstveni ili teži socioekonomski problemi vezani za alkoholizam, sve okolnosti života i rada upućuju na uzimanje alkohola u različitim običajnim i socijalnim situacijama, a katkad se to čini i u cilju sanacije bolesti i jačanja zdravlja. Zbog ovakvih socijalnih stavova lečeni alkoholičar je pod neprekidnim pritiskom sredine. Sve je upereno protiv apstinencije. Rešenje je stvaranje mikrosocijalnih sredina koje će usvojiti nove stavove ili ih bar podržavati. To je moguće samo u socijalnim sredinama za koje je važnija apstinencija alkoholičara od važećih socijalnih normi. To mogu biti socijalne mikro sredine u kojima žive rođaci i prijatelji obolelog.

U toku lečenja porodična atmosfera se menja. Članovi porodice obraćaju veću pažnju bolesniku. On probleme, koje ranije nije primećivao sada rešava- brine o porodici i preuzima svoju ulogu u njoj i ostvaruje svoj autoritet u porodici. Postaje jasno da je porodica usamljena i izolovana. Prijatelji alkoholičara sa kojima je On delio sudbinu poslednjih godina, probaju da ga vrate u svoje društvo, i ako ne uspeju, beže od njega. Stari prijatelji koji su napustili i njega i porodicu zbog njegovog pijenja, spremni su da se vrate. Međutim, staro drugarstvo se može obnoviti jedino ako apstinent počne otvoreno da razgovara o svojoj bolesti, o alkoholizmu, i ako se ne ustručava kazati da ne drži alkohol u kući. Time će barijere biti srušene i porodica neće više biti izolovana.

Alkoholičar sa lečenja dolazi kao verifikovani bolesnik, alkoholičar, skoro sa nekom vrstom socijalnog žiga i ne retko sredina ga dočekuje kao nekog ko je uhvaćen u nekoj nedozvoljenoj radnji, u najmanju ruku kao slabića koji nije uspeo da se odupre alkoholizmu, pa ga primaju s podozrenjem i nevericom.

Lečenom alkoholičaru teško se poklanja poverenje i daju poslovi, čak i oni koje je radio dok se nije počeo lečiti, tako da često ispada da je na gorem glasu i težoj poziciji alkoholičar koji je započeo lečenje i etiketiran je kao alkoholičar, nego neki drugi radnik, takođe alkoholičar, koji još nije lečen i nije etiketiran.

Ređe se dešava da lečeni alkoholičar zloupotrebljava svoju apstinenciju, tražeći razne beneficije od radne organizacije kao nagradu u vidu bolovanja, banjskog lečenja, stana, lakšeg posla, itd. To nema nikakvog opravdanja ni osnova.

Da li je radna organizacija voljna ili nije da primi i da zadrži na radu alkoholičara koji je završio lečenje, ili koji se još leči- ako se lečenje izvodi van bolnice, zavisi od mnogo faktora. Tako, ako je alkoholičar bio dobar radnik i dobar stručnjak, i ako kao čovek i drug nije bio suviše asocijalan ili čak i antisocijalan u odnosu na svoje drugove na radnom mestu, onda su mu šanse da ne bude isključen iz kolektiva znatne- i obratno. Ako dotičnog ne prime nazad u kolektiv, onda su mu šanse da nađe drugo radno mesto veoma male, jer se preduzeće informiše na starom radnom mestu. Tu odmah saznaje da je «težak alkoholičar» i da ništa ne valja na poslu. Tu mnogo pomaže terapijska ekipa, naročito socijalni radnik, na čiju intervenciju se radnik prima na posao.

Seoski alkoholičar se teže odlučuje na lečenje. Najčešće dolazi na lečenje u vrlo teškom stanju. Teško prihvata «sramotu i poniženje» da dođe u bolnicu, jer će ga selo lako proglasiti seoskom ludom. Taj strah ga često primorava da se tajno leči. 

Lečeni alkoholičari imaju potrebu da budu prihvaćeni na nov način i ne žele da se njima manipuliše.

Tokom vremena apstinencija se učvrsti. Apstinent postaje poštovan od svih, čak napreduje i na poslu. Lečeni alkoholičar koji apstinira i radi, te se normalno ponaša, služi za uzor svima koji imaju izražene probleme zbog alkohola. Tako i porodica, a i firma nelečenom alkoholičaru navode za primer dotičnog apstinenta koji je bio težak alkoholičar, a sad je vredan i čestit čovek, koji je napredovao u službi i čija porodica je sretna i zadovoljna. Zbog toga nelečeni alkoholičari pokušavaju da lečenog na razne načine vrate u svoje redove, da ga posle ne mogu uzimati za primer kad ih budu nagovarali na lečenje.

Treznog, sređenog i vrednog lečenog alkoholičara ljudi poštuju i cene, naravno ako dobro radi i normalno se ponaša.

Nazad