Nova Godina

Jedva da postoji narod u prošlom ili sadašnjem vremenu, koji ne slavi Novu godinu. Nema praznika u svetu sa toliko različitih datuma proslavljanja, niti sa naizgled toliko mnogo raznovrsnih običaja.

Proslava Nove godine započela je u starom Vavilonu, u oblasti nekadašnje Mezopotamije. Taj paganski običaj iz drevnog kulta sunca datira 2000 godina pre rođenja Isusa Hrista.

Novogodišnje slavlje koje potiče iz Vavilona utrlo je sebi put do stare Grčke, a potom i do Rima. Taj praznik, koji su Rimljani zvali Saturnalija (po bogu Saturnu), bio je popularan do krajnjih granica. Te noći ljudi su bančili i orgijali u nastupu pijanstva, a proslava bi dostigla svoj vrhunac prinošenjem ljudskih žrtava - nakon čega bi se konačno sve završilo.

Julije Cezar, jedan od imperatora Rima, uspostavio je prvi januar kao dan novogodišnjeg slavlja. Godine 46. pre Hrista, Cezar prihvata julijanski kalendar i prenosi sve običaje iz rimske Saturnalije na prvi dan u januaru.

Ovaj dan je ušao u hrišćanstvo oko 375. godine naše ere, u periodu kada je car Konstantin nametnuo hrišćanstvo rimskom svetu.

Papa Grgur je nametnuo prvi januar celokupnom zapadnom svetu 1582. godine, kada Zapadno Rimsko Carstvo prihvata njegove kalendarske reforme.

Ljudi se na današnjim novogodišnjim slavljima valjaju u litrama alkohola. Savremeni stav je: “Lepo se provedi za Novu godinu i okreni novi list u životu!” Novogodišnja obećanja su isprazna, bez ikakvog značenja i obično se daju više u šali.

Bog Svemogući stvorio je svemir i prilikom tog stvaranja postavio je nebeska tela na njihove putanje. Tako je vreme određeno po Njegovom “satu”. Zemljina rotacija reguliše dužinu dana, mesečeve mene ukazuju na dužinu meseca, a zemljina orbita oko sunca diktira dužinu jedne godine.

Božija sveta kalendarska godina počinje u proleće. U Drugoj knjizi Mojsijevoj 12:1-2 piše: "I reče Gospod Mojsiju i Aronu u zemlji Misirskoj govoreći: “Ovaj mesec da vam je početak mesecima, da vam je prvi mesec u godini”.

U Bibliji se prvi mesec u Božijem svetom kalendaru zove Aviv, što znači mesec zelenih izdanaka. Jevreji su taj mesec kasnije nazvali Nisan po vavilonskoj reči koja ima isto značenje.

Jevrejski mesec Aviv preklapa se sa martom i aprilom iz rimskog kalendara koji se danas koristi u svetu.

San u crvenom

Bez ove prelepe biljke ne mogu se zamisliti božićni i novogodišnji praznici. Nijedan drugi cvet ne može da napravi takvu briljantnu crvenu predstavu za vreme prazničnih dana u decembru i januaru.

Poznata je pod nazivom božićna zvezda, ali joj je pravo ime poinsetija. To je sobna biljka, poreklom iz Meksika, čiji su cvetovi okruženi jako obojenim listovima. Na američko tlo, gde je postala jako popularna, doneo ju je meksički ambasador Džoel Roberts Poinset (Joel Roberts Poinsett). Sličnost u njegovom imenu i imenu ove biljke nije slučajna, jer je ona po njemu i dobila svoj naziv. Od te davne 1825. godine dobila je svoje ime i postala je omiljeni božićni cvet.

Postoji, međutim, jedna interesantna stvar kada je reč o cvetovima ove neobične biljke. U stvari, pravo cveće je malo, zelenožute boje i jedva primetno. Ove prelepe crvene latice koje vidimo zapravo i nisu cvetovi - već listovi. Botaničari ih stručno nazivaju brakejama. One se formiraju ispod svakog cveta. To se vidi ako dobro pogledate biljku. Tako je božićna zvezda uspela da nas sve zavara. Ima je u crvenoj, beloj, roze boji ili kombinaciji boja.

Uglavnom se gaje u staklenim baštama. Tamo gde je toplo i gde klimatski uslovi to dozvoljavaju, mogu se videti i na otvorenom, a to je zaista prelep prizor. Ipak, najviše se gaje u saksijama, ili kao rezano cveće. Ako se neguju na pravi način, što znači da se dovoljno zalivaju i da se nalaze na svetlom mestu bez promaje, listovi će ostati u boji i sveži i do jedan do dva meseca.

Božićne zvezde pokazuju se u zimskoj paradi biljaka kao stilski svemoćne - prave egzotične lepotice.

Da li verujete u deda mraza?

Ho, ho, ho! - reči su čuvenog čovečuljka u crvenom, koji je simbol zimskih radosti i praznika.

Bilo da se zove Deda Mraz, Božić Bata, sveti Nikola, Santa Klaus, Kris Kringl, Pjer Noel ili Joulupuki, svi znaju o kome se radi - puniji dekica sa sedom kosom i dugačkom bradom, obučen u crveno odelo sa belim krznom i, naravno, džakom punim poklona. Dolazi na saonicama koje vuku irvasi, a u pratnji je svojih vernih pomagača - patuljaka.

Da li Deda Mraz stvarno postoji? To pitanje postavljeno je u jednoj anketi na Internetu, gde je čak 66% posetilaca reklo da on zaista postoji i da širi duh Božića širom sveta. Bilo je samo 34% onih koji su odgovorili negativno, verujući da je Deda Mraz ništa drugo do marketinška prevara. Znači, na osnovu ovih rezultata, Deda Mraz ipak postoji.

Međutim, većina istoričara i eksperata za folklor veruje da ne postoje pouzdani podaci koji potvrđuju da je Deda Mraz ikada postojao kao čovek. Postoji nekoliko pretpostavki koje ukazuju na to da je njegova životna priča nastala po uzoru na neke paganske bogove koje je preuzela hrišćanska religija.

Po mišljenju dece, Deda Mraz ima mnoge dobre osobine. Neke od njih su naprosto neverovatne. On može da poseti milione domova, i to u toku samo jedne noći. On prati svako dete ponaosob tokom cele godine. Sve vidi i sve sazna - da li je ono bilo dobro, ili ne. On ima i magične moći; može da proizvede poklone za milione dece i da donese svakom detetu njegov poklon u toku jedne noći. Dobar je i pravedan; on odlučuje koje je dete bilo dobro i pravično ga nagrađuje. Ako dete nije bilo tako dobro - njega jednostavno zaobiđe, ili mu ostavi komadić uglja- nagrađuje lepo ponašanje, a kažnjava loše.

Deda Mraz je važan deo detinjstva. Roditelji uče svoju decu legendama o Deda Mrazu. To su divne priče koje govore o važnosti darežljivosti i delenja, čak i ako su zasnovane na događajima koji se nikada nisu dogodili.

U Americi, Deda Mraz je postao popularan zahvaljujući čuvenom bezalkoholnom piću. Hadon Sandblom (Haddon Sundblom), ilustrator kompanije "Koka-Kola", nacrtao je 1931. godine seriju crteža Deda Mraza za njihovu reklamnu kampanju. Ove reklame mogu se videti i danas.

Deda Mraz živi u Laponiji, spušta se niz dimnjak i deca ga obožavaju.

Deda Mraz je večan!

Praznična trpeza

Praznična trpeza je prilika da se i u našim domovima nađu stara, gotovo zaboravljena jela naše tradicionalne kuhinje.

Uobičajeno je mišljenje da srpska nacionalna kuhinja ne postoji, već da je domaća varijanta mnogo poznatijih svetskih kuhinja koju su mnogobrojni osvajači ovde doneli, a migracije i ostale sociološke i kulturne promene ustoličile.

Tako se za "slatkasto-paradajzasta" jela sa puno moče koja se spremaju u Vojvodini smatra da su mađarska nacionalna kuhinja; sarme, đuveči i ostala jela iz rerni su odgovor na onih 500 godina pod Turcima... Roštilj je bugarski...

Srbi ne mogu da zamisle novogodišnje praznike bez sarmice, podvarka, prebranca, kisele čorbice, pečenja, ajvara, pihtija... A u varijanti u kojoj se ova jela spremaju na ognjištima po selima, pa i na šporetima u gradu, ne mogu se naći nigde na svetu. Šta je naša kuhinja? Pa, naša kuhinja je zapravo ono što volimo da jedemo. Ma kakvi uticaji bili kada su nastajala naša stara jela, ona jesu srpska, jer ih je naš narod učinio specifičnim, ovom podneblju prilagođenim.

Neizbežno prase na ražnju zapravo je "specijalitet" koji se retko gde može naći na Zapadu. Tržište, kapital i ogromna moć novca čine da celo prase ili, ne daj Bože, jagnje ispečeno odjednom bude apsolutan luksuz koji je neprihvatljiv, pa i nekulturan. Kajmak kakav spremaju domaćice u okolini Zlatibora, Kopaonika... jeste specifičan, srpski, i pravi se po recepturi kakve nema nigde na svetu.

Ako neko i prizna da postoji nacionalna kuhinja, onda će vam prvo pomenuti tučeni kačamak, cicvaru, gotovac. To jesu naša jela. Uštipci, proja, eldija, pita razvijača, gibanica, takođe. Sve to služeno sa kajmakom, i spremljeno s puno strpljenja. U nacionalnim restoranima, koje danas pohode strane diplomate, poslovni ljudi, estradne zvezde... kao predjelo se služi hleb s mašću, čvarci, proja, pihtije, punjene suve paprike, švargla, kavurma...

Kuvana jela su sve popularnija, pa se na meniju, ali i na stolovima sve češće, umesto roštilja, mogu naći janija, kapama, jagnjeća sarmica, teleća glava u škembetu, papci u saftu, škembići spremljeni na razne načine. Salate - ajvar, trljenica, pindžur, urnebes..., jesu odlika naše, one pomalo zaboravljene kuhinje.

Nazad