Vaskrs
Vaskrs je najveći hrišćanski praznik u godini.
To je dan radosti večne, dan kada je Hristos, bezgrešni Sin Božiji i Sin Čovečiji, pobedio smrt.
Hrišćanska vera bez Vaskrsenja nema smisla. Gospod Isus Hristos je svojim čudotvornim vaskrsenjem pokazao svoju božansku moć, pobedio smrt i đavola i otvorio nama put u život večni. Gospod Isus Hristos je svojim čudotvornim vaskrsenjem potvrdio pobedu života, svetlosti i radosti u veri našoj.
Vaskrs je praznik nad praznicima. To je pokretan praznik, koji uvek pada u nedelju, prvu iza punog meseca, posle prolećne ravnodnevnice.
Legenda o šarenim jajima
Kod raznih naroda postoje mnogobrojne drevne legende o nastanku šarenih uskršnjih jaja. Jedna od njih je i sledeća.
Jednog dana neki jerusalimski siromašak krenuo je na pijacu sa punom korpom svežih jaja, da ih proda. Za taj novac je hteo da kupi najneophodnije stvari za svoju porodicu. Da ih obraduje za pashu, koja je bila sutradan.
Naišao je na masu sveta, koja se tiskala, gurala, galamila. Primetio je da ona okružuje nekog čoveka, stradalnika, koji je posrtao pod preteškim bremenom. Nosio je drveni krst, velikih razmera. Jedva se uspinjao prema brdu, gde je trebalo da bude razapet.
Videvši paćenika, koji je tako smireno gledao na uzavrelu masu, siromah je u srcu osetio sažalenje. Spustio je korpu sa jajima na ivicu puta, prišao gomili i jedva se progurao do posrćućeg osuđenika. Bez reči mu je prišao i uzeo krst. Nastavio je da ga nosi.
Kad se vratio, našao je svoju korpu nedirnutu. Ali, tu ga je čekalo iznenađenje. Jaja, koja je nosio da proda, promenila su se. Bila su prekrivena predivnim bojama.
Čovek, koji je nosio krst, bio je sam Hristos. Onaj, koji mu je pomogao, bio je Simon iz Kirine (Jevanđelje po Mateju, 27, 32).
Od tog vremena šarena uskršnja jaja postala su simbol duhovnog preobražaja celog ljudskog roda.
Razna verovanja
U narodu se veruje da ako neko umre na Vaskrs i tokom cele Svetle nedelje, do Malog Vaskrsa, ide pravo u raj. To se dešava zato što se na Vaskrs podzemno carstvo zatvara, a rajska vrata se ostavljaju otvorena za sve ljude.
Kod nekih pravoslavnih slovenskih naroda postoji verovanje da na Vaskrs vaskrsli Spasitelj sa apostolima ide u siromašnoj odeći i obilazi razne kuće, da bi iskušao ljudsko milosrđe.
Baš zbog toga se za ove blage dane priprema obilje hrane, već prema mesnim običajima, da bi se mogao ugostiti namernik. Otuda radost zbog dolaska svakog čoveka, poznatog ili nepoznatog, željenog ili neželjenog, bogatog ili siromašnog. Niko se iz kuće neće pustiti neposlužen.
Ovih dana pravoslavni hrišćani misle i na bolesne i na nesrećne. Nekada su se sa posebnom brigom i ljubavlju sećali onih, koji su na Vaskrs bili po zatvorima. To možemo naći i u narodnim pesmama. Nekada se nastojalo da svaki malo imućniji dom pošalje uskršnje darove bolesnicima i zatvorenicima.
U drevna vremena su i blagočestivi pravoslavni vladari na prvi dan praznika posećivali podanike da bi ih pozdravili sa “Hristos voskrese!” i obradovali jajima i drugim namirnicama. U svojim palatama tada su počastili siromašnu braću bez razlike.
U ovo praznično vreme, mi posećujemo i grobove naših najbližih, na njih stavljamo crvena jaja i govorimo im “Hristos voskrese!”, da bi i oni imali udela u ovoj velikoj radosti.
Vaskršnji zeka kao pratilac praznika
Ko od nas nije kao dete bar jednom zastao ispred izloga poslastičarnice da se divi velikom čokoladnom zecu, koji u korpici nosi jaja?
Danas se u radnjama mogu videti manji i veći zečevi u šarenom staniolu, uz korpu sa jajima od čokolade. Na Vaskršnjim čestitkama prikazani su zečevi na sve moguće načine, sa cvećem, jajima, zečićima... Sve to nas podseća na Vaskrs.
Otkuda zec kao pratilac ovog praznika?
Kod drugih naroda nije samo zec onaj koji donosi jaja dobroj deci. U Švajcarskoj to je kukavica, u Vestfaliji lisica, u Šlezvig-Holštajnu, Gornjoj Bavarskoj i Austriji je petao, u Tiringiji roda, u drugim krajevima druge životinje ili ptice. U hrišćanskoj simbolici, pak, uz Vaskrs ide jagnje, koje predstavlja Hrista, koji je uzeo grehe sveta.
U oblastima gde ovčarstvo nije bilo razvijeno, simbolika je sa jagnjeta preneta na zeca. Od sedamnaestog veka u Gornjoj Rajni, Alzasu i Pfalcu predstavlja se zec sa Vaskršnjim poklonima. Pominje se prvi put 1682. u opisu običaja u Alzasu. Uzrok nastanka nije poznat. Odatle je, preko Austrougarske, doseljavanjem Nemaca i drugih naroda u današnju Vojvodinu, stigao i do nas.
Jaje je simbol života i plodnosti, ono nam pokazuje da, kao što se iz mrtvog jajeta rađa živo pile, tako i Hristos ustaje iz groba i preko njegovog vaskrsenja omogućen je hrišćanima novi život.
Zec je simbol plodnosti i produktivnosti, oni se množe u proleće, daruju život. Vreme Vaskrsa se povezuje sa zecom i na drugi način. On pada uvek u prvu nedelju posle punog meseca, posle prolećne ravnodnevice, dok se zec smatra lunarnom životinjom. Kod Rusa mesec se u narodnim pesmama izjednačuje sa zecom. Kod Bugara u jednom kolu dva igrača oponašaju zečeve, koji igraju na mesečini. Veruje se, da zečja kost ima lekovito dejstvo na mladu nedelju, što odgovara verovanju o njegovoj lunarnoj prirodi.
Kod Srba zec je, po narodnom verovanju, životinja sa natprirodnim svojstvima. Zečja krv i delovi tela smatraju se lekovitim. Zečevi predskazuju i vreme. Osobita se moć pridaje zecu ubijenom u lovu na Veliki petak. Zec je bio vezan i za proslavljanje Božića i još nekih praznika kroz godinu (Sveti Toma, Sveti Ilija).
Dok je u Starom zavetu zec bio, divlji ili pitomi, nečista životinja jer preživa, a nema papke, u hrišćanskoj simbolici, on je bespomoćan, predstavlja čoveka, koji očekuje spasenje od Hrista i njegove muke.
U srednjoevropskim predhrišćanskim predanjima, postojao je kult zeca i jaja, na primer germanske boginje zemlje Holde. I u starogrčkoj tradiciji, uz boginju plodnosti Afroditu, slikan je zec.