Ustanove u kojima se leče alkoholičari
Težište terapije alkoholizma je pokušati doći do trajne i potpune apstinencije. Lečenje od alkoholizma, kao i od mnogih drugih bolesti, može se sprovoditi u ambulanti dispanzerskim putem, ili stacionarno - ležanjem u bolnici. Koji će način biti primenjen, zavisi od više faktora.
Jedan od najvažnijih faktora jeste stepen u kom su nastupile telesne i duševne posledice koje alkoholizam obično sobom donosi. Razume se da što je više komplikacija i što su one teže, to je bolničko lečenje potrebnije, pa čak možda i neophodno. Alkoholičari koji tih komplikacija nemaju ili ih imaju samo u manjoj meri, mogu se lečiti i dispanzerski.
Treba priznati da i neki drugi faktori, sem ovih čisto medicinskih, utiču na donošenje odluke o načinu lečenja.
Porodica alkoholičara a i oni sami mahom imaju više poverenja u stacionarno lečenje, mada to nije sasvim opravdano.
Nekako se smatra da bolnički zidovi daju neku garanciju protiv iskušenja koja pruža svakodnevni život i da nadzor lekara i medicinskog osoblja ne može biti ničim zamenjen. Tu ima i nešto istine, mada brojke ubedljivo govore protiv apsolutiziranja ovakvog stava, jer su se hiljade i hiljade alkoholičara uspešno izlečili od alkoholizma, a da nisu ni videli bolnicu.
Nije nikakva tajna, štaviše, to treba i naglasiti, da je glavno oružje za pobedu protiv bolesti i glavna garancija za uspeh u lečenju volja pacijenta da se oslobodi od alkoholizma, njegova saradnja sa terapeutima i doslednost i disciplinovanost u održavanju postignutog uspeha.
Rodbina vrlo često vrši pritisak na lekare da pristanu da u bolnicu prime alkoholičara koga bi oni silom ili na prevaru doveli, po pravilu, razume se, iskoristivši njegovo stanje pijanstva, "...pa ga vi onda zadržite u bolnici i nikako ga nemojte puštati više napolje sve dok se ne izleči...!"
Međutim, ljudi zaboravljaju da niko ne može biti lišen slobode bez sudske odluke. Prema tome, lekar bi mogao krivično da odgovara ako bi na tako nešto pristao. No, nezavisno od krivičnopravnog i građanskopravnog aspekta ovakvih zahteva, oni i sa čisto medicinske i praktične strane ne dolaze u obzir. U svakom slučaju, lekari u bolnici bi pijanog čoveka možda i mogli da tretiraju kao društveno obolelu ili drukčije rečeno "privremeno duševno poremećenu osobu". Ali ako bi se on sutradan, otreznivši se, suprotstavio lekarima i odbio svaku pomisao na lečenje ili dalji boravak u bolnici, lekarima ne bi preostalo ništa drugo nego da ga puste kući.
Razume se, druga je stvar ako alkoholičar, sem samog alkoholizma, boluje i od neke duševne bolesti koja komplikuje alkoholizam (delirium tremens, alkoholna halucinoza, alkoholna paranoja i drugo), jer tada postoje dovoljne zakonske osnove za prisilno zadržavanje u bolnici.
Svakako da je najbolje kada alkoholičar prilikom javljanja na lečenje nije alkoholisan. To je uslov koji se može i mora postaviti netoksikomanskim alkoholičarima, ali sa toksikomanima je znatno teže, jer oni, čim ne "naliju" ili ne "doliju" svoju dozu alkohola, odmah dospevaju u subjektivno i objektivno neugodno stanje koje medicinski zovemo "apstinencijalni sindrom".
Kada se pacijent javi u dispanzer na lečenje, prvo porazgovara sa neuropsihijatrom, pa sa socijalnim radnikom. Zatim se izvrše pretrage i detaljan pregled pacijenta koji imaju za cilj utvrđivanje da li pacijent boluje od još neke bolesti koja bi se mogla zakomplikovati i samim tim otežati period apstinencije, koji je neophodan u lečenju. Od dobijenih rezultata zavisi koje će lekove morati dotična osoba da koristi.
U dispanzerskim uslovima primenjuje se medicinska terapija: pacijentu se daju lekovi za smirenje, detoksikacija: intravenozne injekcije glukoze sa vitaminima i peroralni vitamini i minerali. Naravno, tu je i obavezni esperal koji treba da se pije svaki dan uz prisustvo saradnika.
Za vreme terapije treba redovno ići na kontrole da bi stručni tim imao uvid i mogao pratiti zdravstveno stanje pacijenta i da bi bio u mogućnosti da menja lekove u skladu sa poboljšanjem zdravlja pacijenta. Naravno, potrebno je redovno ići na kontrole i pridržavati se prepisane terapije. U nekim ambulantama se još radi i porodična terapija, kao i psihoterapija.
U bolnici pacijent je pod stalnim nadzorom lekara. Po potrebi se vrše razni pregledi i snimanja i daje se određena terapija. Pacijenti su obavezni svako jutro da popiju esperal razmućen u vodi.
U bolničkim uslovima se primenjuje princip terapijske zajednice, radi se okupaciona terapija, radna terapija, psihoterapija, socijalna terapija, porodična terapija i rekreativne metode.
Nakon perioda apstinencije od alkohola neophodna je i psihosocijalna terapija, kako bi se pacijent vratio što lakše u normalan život i kako bi se sprečila mogućnost ponovnog prekomernog konzumiranja alkohola. Zbog toga se pored medikamentozne terapije primenjuju i psihoterapijske metode: individualna, grupna i porodična psihoterapija.
Dužina boravka u bolnici zavisi od mnogo faktora, a najviše od same bolesti i od izazvanih fizičkih i psihičkih komplikacija.
