| Napišite svoju priču! |
Rođen sam u Novom Sadu 1941. u siromašnoj porodici kao deveto dete. Sledeće godine mi umire otac, te ga nisam ni upamtio. Majka je bila prinuđena da se ponovo uda u selo blizu Sombora. Očuh, koji mi je bio kao pravi otac, je imao dvanaest jutara zemlje koje smo sami obrađivali, i ja kao 7- godišnji dečak.
Pekli smo i rakiju dudovaču, jačine 21- 22 grada. Ja sam uživao da se popnem na drvo i tresem dudove na ponjave.
Posle šest razreda osnovne upisujem se u građevinsku školu u Somboru, koju završavam 1959. godine. U čast položenog ispita u privredi, imao sam prvi susret sa alkoholom- ali vrlo opasan! Dudovača se upalila u meni i mislio sam da mi iz usta bije plamen kao kod zmaja, iz dečijih bajki! Toliko sam se uplašio, da više nisam smeo ni da liznem alkohol!
S tim strahom od alkohola odlazim da odslužim dve godine u JNA. Potom se zaposlim u « Neimaru «, živim u Radničkim stanovima i tada počinju moji redovni susreti sa alkoholom- malo po malo! Na radnom mestu, zbog životne opasnosti, nisam pio, ali pri povratku kući obavezno svraćam u kafanu sa društvom. I tako, mladi, zdravi, snažni i naivni, vrteli smo se u krugu posao- kafana- kuća.
Ženim se sadašnjom ženom Gizom, koja me obraduje sa sinom jedincem, a ja tonem sve dublje i dublje u alkohol… Podstanari smo… Kući dolazim pijan kao morka… Dete mi drhti od straha, supruga isto… Agresivan sam! Supruga sa sinom odlazi kod majke! Budim se ujutru i preslišavam sebe šta sam uradio. Zaključujem da se tako ništa ne rešava, da se tako dalje ne može. Prijavljujem se na ambulantno lečenje kod opšteg lekara. Tri godine prolaze uz moja tajna pijenja. Na inicijativu supruge i sina lečim se dispanzerski i izdržim šest godina čist od alkohola, samo utorkom, kada je terapijska zajednica.
Odlazim na rad u Jemen, gde je alkohol zakonski zabranjen. Vraćam se u Novi Sad sa nadom da ću uspeti da budem umerenjak! Padam u recidiv. Odlazim utorkom u klub, među prijatelje, koji su iskreni prema meni, a ja im tako uzvraćam zahvalnost. Zahvaljujući doktorki Šećerov, odlazim na lečenje u Vršac, gde dva meseca, svakodnevno, čitam sa svog dlana napisane reči: « Od danas ne pijem! «
1991- e dobijam stan od firme i od tada za mene alkohol ne postoji! Odlučio sam se za zdrav zajednički život sa porodicom. Zahvaljujući klubu, terapeutima i iskrenim savetima od srca, sada živim pun elana, zdravlja i ljubavi. To mi je najveće bogatstvo, uz dva unučeta.
Izvinite ako sam bio dosadan. Ili iskren. Svim bivšim, sadašnjim i budućim zavisnicima želim doživotnu apstinenciju, uz redovne dolaske u klubove, jer je samo u njima naš opstanak od alkohola moguć.
Cipiripi