Alkoholizam i stvaralaštvo
Kada se govori o odnosu između alkohola i stvaralaštva, treba imati u vidu da je ovaj odnos drugačiji ako stvaralaštvo podelimo na dve osnovne grupe delatnosti: stvaralaštvo u domenu nauke i umetničko stvaralaštvo gde je značajan emocionalni faktor.
Naučno stvaralaštvo ima svoje zakone koji ne zavise od trenutnih raspoloženja, pa ne može biti ni reči o nekom podsticajnom učinku alkohola na naučno stvaranje. Alkohol, štaviše, svojim parališućim dejstvom na intelektualne procese remeti logično zaključivanje a samim tim i svaki stvaralački rad u nauci. Zato naučnik pod uticajem alkohola vrlo brzo postaje nesposoban za rad. Otuda među naučnicima skoro da i nema alkoholičara.
Međutim, kada se radi o umetničkom stvaralaštvu, stvar stoji nešto drukčije. Umetničko stvaralaštvo ma u kom se vidu javilo, uvek je čin izuzetnog psihičkog stanja i posebnog raspoloženja. Nikada ne sledi uhodane puteve, a često se rađa neočekivano. Rađanju dela često prethode mučni časovi sazrevanja i pripreme. Ovo stvaralac doživljava kao izuzetno stanje neprijatne psihičke napetosti i iščekivanja. Mnogi koji u sebi nose stvaralačke sposobnosti su duboko neurotične, nesigurne i bojažljive ličnosti, čija strahovanja i unutrašnja kočenja usporavaju rađanje dela. Umetnik može pokušati produktivni rad, da se pomoću alkohola ili droge dovede u stanje uzbuđenosti, pa se tako rad obavlja kao u zanosu. Alkohol je taj koji najefikasnije oslobađa ovakve ličnosti straha i kočnica. Sputane ideje se oslobađaju ali u pogrešnom redosledu i često iskrivljene. Zbog oštećene kritičnosti čovek ih bez rezerve prihvata i ne uočava prave odnose, a posebno nije u stanju da razlikuje bitno od nevažnog. Prema tome, alkohol ne može da bude sredstvo za podsticanje vrhunskog stvaralaštva, koja traži jasnu i preciznu misao. Poneka misao ili ideja oslobođena pod delovanjem alkohola samo je izuzetak koji isključuje pravilo. Alkohol može ponekad da podstakne ono što u vidu dispozicije ili potencijalne mogućnosti već postoji, nešto što je već sazrelo ali što još uvek nema dovoljno energije da se ispolji. Ono čega nema u klici, alkohol ne može da stvori. Zato je iluzorno očekivati da će alkohol od netalentovane ličnosti stvoriti umetnika. Alkohol će, štaviše, još više istaći siromaštvo duha i stvaralačku nemoć onoga koji ga uzima.
Šteta od razornog dejstva alkohola brzo prevazilazi korist.
Zdrave i dobro integrisane ličnosti stvaralaca nemaju potrebe za alkoholom.
Poznata je zabluda o alkoholu kao čarobnom sredstvu za rešavanje svih životnih problema, pa i onih stvaralačke prirode. Do ovakvog opredelenja i stava dolazi se utoliko pre ukoliko su saznanja o literaturi i umetnosti površnija, jer se među umetnicima i književnicima nalazio veliki broj onih koji su drugovali s "dobrom" kapljicom, ili čak bili alkoholičari (Van Gog, Tuluz Lotrek, Jesenjin, Đura Jakšić, Tin Ujević, itd.).
I tako, budući da se ovde zbilja radi o velikim umetnicima i pesnicima, pada se u zabludu da su veliki baš zato što su pili, jer "alkohol stimuliše stvaralaštvo". A u stvari je suprotno- alkohol ne može da stvara sposobnosti. Može samo da pomogne umetniku da se u jednom trenutku oslobodi, da dobije samopouzdanje, da otkrije svoj talenat, ali ga zato u daljem radu satire i onemogućava mu da izrazi stvarne sposobnosti.
Mnogi stvaraoci na polju umetnosti i kulture napisali su značajna dela čiji su likovi teški alkoholičari, čije su sudbine po pravilu tragične.
Zanimljivo je Geteovo zapažanje o Šileru: "Alkoholno piće sputavalo je toliko puta njegovu maštu, da nije mogao dati nemačkoj književnosti ono što bi dao inače."
Mnogobrojni primeri iz literature, primeri samih stvaralaca i naučna saznanja o delovanju alkohola na psihička i intelektualna svojstva čoveka ubedljivo nam govore o tome da se uz pomoć alkohola ne postaje genije, već da alkohol ubija stvaralačku sposobnost čoveka.